Blog

Tek objavljeno na blogu “Književna radionica Kordun” u SAD. Hvala autorici (koja mi nije rođaka i s kojom se nisam upoznao) i uredniku Iliji Šauli!

O knjizi “Kroz iglene uši” Ranka Pavlovića ili:

DO BITI SONETNE NITI

Ljiljana Pavlović Ćirić,

pesnik i profesor srpskoga jezika

U Stalaću, na Svetog Stefana, 9. januara 2022.g.

                     U svojoj novoj pesničkoj knjizi Ranko Pavlović adamuje vešto, odmereno i sa posebnim taktom oblači stihovlje u novoga čovjeka o čemu svedočanstvo beleži sonet “Novi Adam“. Čovek je tu opevan kao mrva, trun nevidljiv u oku kosmosa. Most između ta dva sveta čini misao koja nas sa njim spaja. Ovde trenutak traje večno i obrnuto. Čista kosmička sila – težnja, propuštena kroz orgulje pesničkoga relativiteta, nameće retoričko pitanje koje sobom nosi odgovor:

“Ne pitaj koliko taj trenutak traje,

Jer ako je smislen, vječnosti je ravan“

Pesnik poručuje da kroz život treba koračati uzdignute glave a samu bit (kosmosa nit) ni filozofi nisu dokučili. Ipak, niko ne ostaje imun (posebno ne pesnik posebnoga senzibiliteta) na pitanje koje seje stari, biblijski motiv) bratoubistvo:

“Da li će opet Kain ubiti Avelja/

bratoubilaštva zasijati sjeme?“

Ono što je u epsko – lirskim pesmama spoj “čvrste“, unapred date (očekivane)  forme sa jedne strane i smene preplitanja mekih nutrina široke lepeze osećaja i osećanja, sa druge strane, kod Pavlovića je virtuozno definisano kroz (književnoteorijski) pojam ( i poetonim) SONET:

“Sonet je muška pjesma nikla iz ženske duše

i nije važno čija će ruka da ga kleše

Njegovi versi mogu kameni zid da sruše

i dignu ga da bude što i ranije bješe”.

Dalje, objašnjava poreklo i nastanak ovakve pesničke forme:

“Jer je jači od trona i svjetliji od žezla

on se ne piše mačem, već se ljubavlju stvara,

izrasta iz jezika, riječima procvjeta“

Svrhu pesnika u procesu nastanka soneta oslikavaju dalji stihovi:

“Dok zapisuje sonet, poput drevnog dijaka

u svečanoj odeždi, sred oblaka olujnih

pjesnik mir vaspostavlja u grotlu osinjaka“

 Osinjak nas upućuje na zemno, zemaljsko koje biva nadjačano i pobeđeno jedinim čistim i uzvišenim oružjem: ljubavlju kojom se tka sonet. On sonet vidi kao svojevrsnu pesmu na međi baš kao što je i Karadžić između muških (epskih) i ženskih (lirskih) postavio epsko – lirske. Međutim, pesnik ovde ne daje samo “recept“ kako tvoriti ( od čega se gradi) već pruža, poput kakvoga učitelja, sa mnogo strpljenja i širokogrudo, priliku da čitalac – učenik razume samu bit satvaranja sonetne niti jer nije važno ko je klesač. Svaki je pesnik poput dijaka drevnoga.

                Lovćenski uzvišeno, njegoševski vaskoliko, pesnik veruje u budućeg čoveka; takav “znaće da je život borba neprestana“ u kojoj Budući čovek ( ako jesi) treba biti kadar videti ,,u tmini vedru stranu dana“. Svetlo mora pobediti, ali retki su daroviti koji imaju snagu da, kao odabrani, budu Čovjek koji “golim grudima će prkositi svemu“. Motiv očaja, paćeništva zatičemo u nekim stihovima na podnovljen način:

“Paćenik raspet na ivici sopstva

za sebe kuje okov ropstva“

Paćenika možemo videti kao svojevrsnoga Jova koga bezgrešnog i požrtvovanog na svome ispravnome putu “izuzeti neće usud što život kao rulet vrti“. Osećaj okovanosti na pravdi Vatre i Sunca, srećemo u pesmi “Prometejeva suza“, gde su u raskoraku hrid i  dubina sutjeske:

Ispijenog lica, okovan na hridi

Prometej posmatra sutjesku duboku“

                Kada se nekome ili nečemu želimo približiti, tepaćemo želeći da pokažemo svoju pitominu. Pesnik Ranko Pavlović tepa trunu u pesmi “Trun, trunak, trunčić“. Hipokoristikom trunak i deminucijom trunčić želi se primaći, možda, biblijskom deblu u oku svom kako bi se saživeli i uprijateljili. Taj trun je nepoznanica ,, ne znaš od čega je  / odakle dolazi il’ šta ga rađa“. On “vreba izokola“, deblo je i balvan imavšemu. On ne prolazi, iznenada dolazi kao u Nastasijevića melodija maternja, kad zapohodi, ne ostavlja:

“Uzalud ga tjeraš, on se ne predaje,

Kao vršak igle u ranu pogađa“

Pitanje stila i stilizma kroz motiv vidljivo je u pesmi “Žubor“ kroz gnomsko aforistično stihovlje:

“Budi svoj, to je vrednije od zlata“

Motiv viteštva sagledan je kroz srednjovekovlje ali i na moderan način; vitezove su nekad predstavljala obeležja poput mača, sokola i konja (poneki je imao i psa, setimo se Banović Strahinje):

“Jer bez konja ratnik niko je i ništa

Bičem čovjek konja u srce priziva

Čovjeka i konja isti usud prati“

Prividni je pesimizam protkan kroz ove stihove; setimo se Dolapa Rakićevog; ovde je ipak, optimizam u isijavanju viteštva zarad koga se i strada i trpi.

Motiv sumatraizma možemo naći u pesmi “Moj Olimp“:

Ja imam svoj Olimp, svoje pribježište,

Brijeg iznad kuće mojih roditelja

U snu sam tamo kad srce zaište

Kad me na put zovne neugasla želja.

Dvojako se može, ovde, shvatiti hronotop Pavlovićevog sumatraizma: breg = hum(ka), a “iznad kuće mojih roditelja“ može značiti sasvim novi vremensko – prostorni plan: van ovoda prvotnoga, materijalnoga: koju generaciju kasnije, svi odlaze za svojim roditeljima. Prilog iznad može značiti: DALJE, VIŠE, a može značiti i KASNIJE.

Takođe, sav u znakau Sumatre nastavlja u pesmi “Planina u daljini“. Sam naslov još jednom potvrđuje misaonu dimenziju ovoga motiva koji prostorno nadilazi materijalno. To posebno mesto u kojem pesnik snuje i sopstvo kuje, nalazi se na neimenovanom dalekom uzvišenju. Dakle, i visoko, i daleko:

“Do nje nikada neću stići željan,

da taknem tajne žuđene daljine“

Teško se do nje stiže, a omama njena nigda ne presušuje:

“Ona je tamo. Moćna. Gleda, mami!

Ja ovdje sputan. Čamim u osami“

Teška i čemerna je muka nemicanja, a oticanja.

Pavlovićeva vera ponire duboko u dub, u krošnju drenovu, gde u duši pesnika i gladnom oku posmatrača “narastaju“ beskvasni hlebovi; Iz zalogaja toga izrasta svenarodna misionarska vizija:

“Nećemo pod šljivu, Tarabić nek prašta,

samo dren prkosi, ne da tmini na se“

              Sećanja na dom, korene, zadoj zavičaja nalazimo u pesmi “Majčina preslica“. Ovde se na esencijalno nežan i nenametljiv način utkana misao filozofa i psihologa o muško-ženskim odnosima i međuljudskoj ljubavi i sreći, a to je: za sreću i mentalno zdravlje matere, odgovoran je isključivo otac. Uzajamno-posledična ljubav kroz sliku majke sija u stihu:

“Radošću svog lica, očevo umiva“

Ovo čitaoca može dodatno uputiti na ispravno postavljene porodične temelje koji su podignuti unutar pesnikovoga bića. Primetljive su zdravo oblikovane forme, čvrste zidine i neporušiva strukturalnost duha ovog pesnika koja nosi izvesni reciprocitet u versifikaciji njegove poezije.

                      Motiv majke uzdignut je, kao i u mnogih velikih pesnika, na univerzalnu ravan čije svetlo možemo sagledati kroz Bogomajku. Do neslućenih visina i trajanja majčino je smirenje koje zrači dok ona sedi uz preslicu:

“Majčinu preslicu u Kumovoj slami

I sad često vidim kada se osamim“

Tu se (i tako se) točak svevekovlja okreće. U posebnim trenucima osame, pesnik svoje duhovne oči upire ka nebu, ka zvezdama, posebno onoj svesvetlećoj koja ga seća na Majku.

Motiv prolaznosti nije mimoišao ni ovo pesničko tkanje. Umesto da stara vodenica melje brašno, ona melje uspomene i sećanja. U pesmi “Stara vodenica“ namah, pomisliće čitalac da se uselio kakav pesimistički ton jer se zatiče jedna ruševna slika:

“Poklekao temelj, posrnule grede“, a tu je i ,,trulež koja halapljivo jede“. Međutim, lirski subjekat odmah potom u pesmi “dotrajavanje“ razmotava poput darovnoga peškira “ušivene dane“ i poruku jasnu šalje o točku života:

“Život drhturi u klavirskoj fugi

I pada kao plodovi prezreli“

Nijednome čoveku klupko ne traje doveka; svakome je od nas, pre ili kasnije “konac sve tanji, isteže se, puca“.

                     Poput antičkog mislioca pita se pesnik Pavlović o datosti čoveka i datosti čoveku; o njegovom mikronomskom u makrokosmosu. Takvi su trenuci od neprocenjive važnosti i za pesnika, a i za književnost:

“I pričamo tako Sunce i ja, zbunjen,

O trajanju u kom dat je tren čovjeku“

Koga pratiti u odsudnim trenucima, kome se vratiti, ako ne suncu, sveživotvornoj energiji, Praocu i Prapočetku. Mikrokosmos suprotstavljen makrokosmosu damara unutar grudi pohranjen u pesmi “Mermerna robinja“:

“Kosmos drhturi u vatrištu grudi/ i on je sluđen, pa ne zna šta želi“. Možemo li ovde mišlju proputovati do lepe Hajkune što nad Radojicom zanosno pleše, zavodi, pa mu prekrije jaglučetom oči, da niko ne vidi živost? Smemo li Kosmos uporediti sa Radojicom, a pesmu sa lepom Hajkunom? Onaj njen zanosni ples bio bi život sam, a ko mora odoleti, ako ne lirski subjekat (najbliži rođak pesnikov)?

U početku bješe Riječ..i Riječ bješe od Boga..i Bog bješe Riječ…stoji u Bibliji. Slovo je od Tvorca, od sile nebeske, pokazuje pesnik Pavlović u pesmi “Slovo o slovu“:

“Ta mala sjemenka, zrnce od okova,

Il grafit što skriva životvornu klicu,

Koju duh nebeski od smisla iskova

Da riječ iznjedri, od nje rečenicu“

Slovo je ekvivalent Svetlosti koja spaja bit sa vaseljenskom niti:

“To božansko slovce, na oltaru žižak/ svjetlost koja spaja biće s vaseljenom“

Sunčana svetlost, praočinski sjaj rasitnjen je i umnožen u sprezi sa tradicionalnim ilindanskim:

“Ilinski svici, glasnici Mjeseca

Stvoritelja svijetleća pismena

Letom ispisuju molitvu nijemu“

Interesantna je pesma dionizijskoga tona “Godišnja doba“ gde ,,proljeće vikne suncu: uznesi me“, u leto sunce je zrelo, bucmasto, jedro“, u jesen ,,znaš da prolazi sve što ti je milo“, a ,,zima čistotom dušu napoji“.

                       Ranko Pavlović se u ovoj velelepnoj zbirci soneta koristi stilskim figurama kao što su epiteti, metafore, poređenja, kontrasti…  Izuzetnu lepotu i novost u književnosti donose njegove sinestezične personifikacije gde noć “obuče plišano odelo, modar ogrtač, dugmad srebrnastu stišće, pritišće,  kupa se u najdubljem viru rijeke u kojoj zvijezde se roje“. Na mnogo mesta u ovoj knjizi Pavlovićeve personifikacije virtuozno premašuju mnoge: “lak san hvata zjala“, ,,usijano nebo za oblakom vapi“, ,,jabuka se nasmiješi“, a “Sunce pomiluje“,,Cvijet se bori da razbudi što se skamenilo“…

                      U sam vrh pesničkoga umeća idu i reči neologizmi kao pridev “oproljećen (život) i perfektivni glagol “dokrila“.

Dok smo još u reči o formi, reći ću ovo: lako je ogrnuti platno oko sebe i improvizovati odelo, to svako može; no malo onih (a ovakvih!)  krojača koji po tačnoj meri, bez odstupka, istovetno, istrajno kroje odela. Ranko Pavlović upravo jeste jedan od takvih krojača – svojim sonetima svakako je mnogo unapredio našu književnost pokazujući izuzetan pesnički majstorluk.

                     Čitajući ovu knjigu, osećala sam se kao zalutali sinait pred temeljima sedamdeset i sedam zaboravljenih, a vekovljem pokrivenih crkvišta.

S toga, neumorni čitaoče, nastavi ovo zajedničko hodočašće.